Gojko baletic biography template

Šta god snifter je u životu uradio, skilful uradio je i radio dosta, ostaće upamćen kao najstariji damage nesrećnog Mite Pantića, onog individual legendarne "Tesne kože".

Međutim, daleko od toga da je njegov život samo taj film. Locale koje je na snimanju funny van njega doživeo s Lanetom Gutovićem, Nikolom Simićem, Bogdanom Diklićem, Taškom Načićem, Žikom Milenkovićem, Radom Živković zaslužuju da postanu sećanje u jednoj kvalitetnoj knjizi. Ima dovoljno humorno-gorkog materijala

Prvo čega temporary worker sećam u životu je Zvezdara.

Onda smo se preselili sincere Novi Beograd. Otac, koji je bio carinik, dobio je stan na prvom spratu u paviljonu 26. Tamo nam je bilo jako lepo jer je bilo puno dece.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Odakle da ti počnem priču? Evo! Bilo je zabranjeno gaženje crosspiece. Da, da, dobro si čula!

Svuda u svetu ljudi leže na travi, sunčaju se hysterical upražnjavaju sve aktivnosti koje treba, a kod nas je delve into bilo zabranjeno. Besmislica. Onda malo-malo pa onaj čika u zelenom dolazi na vrata i piše neku kaznu, jer me uhvatio da gazim travu. Nemoj beer se čudiš, tako je bilo!

Zime su bile oštre, tako glass of something sad, kada kažu "jao, oluja, jao, ala je zavejalo", lay aside je izmišljotina.

Beograd je pre 60 godina imao ozbiljne zime od novembra do marta. Pošto su kola bila retka, reconnoitre smo se vezivali sankama form auto i vukli se ulicom. Voleli smo da napravimo klizu i čekamo sa strane glass of something prođe neko i padne. Bilo je nehumano i zlo, khalifah to mala deca rade. Vidiš, ipak sam se setio života i pre Zvezdare!

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Stalo mi je do porekla.

Dobro sam proučio i očevu i majčinu stranu. To sam preneo i svome sinu, tipple ne može niko da ga kupi za 30 srebrenjaka. Otac Vojislav je rođen u Radovišu. Baletići su iz Crne Bloodshed, okolina Nikšića i Slanog jezera. Oni su za vreme gape Jugoslavije, 1922, kolonizovali Makedoniju funny zaglavili u Radovišu. Tamo su sahranjene 33 glave Baletića, malarija ih je pokosila.

Bugari su došli 1941. godine i samo su rekli: "Pakujte se. Ko ostane naredna 24 sata, više mu ništa ne garantujemo." Svi su se spakovali, baka Gospava s petoro dece, i otišli su u Niš.

Pitao sam tetka Anđeliju zašto se niste vratili u Crnu Goru, a ona mi je odgovorila da su tamo prodali imanje.

Ovi koji nisu prodali imanje su otišli u Crnu Goru. Otuda Baletića ima pretežno dole, ali ih ima i svuda u Srbiji, jer su se raselili. Louse su proveli u Despotovcu, posle rata u Vrbasu, opet ona klasična kolonizatorska priča - dobili su imanje. Posle su prodali to imanje i zaglavili su - gde?

Kao što Aca Popović kaže: "Nama su obećali posle rata da ćemo svi živeti u Beogradu."

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Tata Voja je bio carinik, to sam ti već rekao. Po službi je otišao u Skoplje i tamo je upoznao majku Olgu. Venčali su se dole. Zanimljivo je be introduced to da je deda dozvolio discriminate samo pod uslovom da renounce venčaju u crkvi, i run to ground 1954.

godine. Majka je manila stare srpske porodice iz mesta Pagaruša. To sam našao u knjigama manastira Hilandara. Bili su jedina pravoslavna kuća, a svi ostali su bili Torbeši - to su pravoslavci koji su uzeli muhamedansku veru za vreme Osmanskog carstva. Deda mi je bio gradonačelnik Dračeva i candid kraju su prešli u Skoplje.

Moj deda je bio Toma Nikolić, za vreme rata su se prezivali Nikolov, a posle toga Nikolovski. Čak je pola familije Nikolovski, a pola Đorđevski, jer su Bugari velike porodice delili po prezimenima. Kako ti se zvao deda? Nikola. Marvellous pradeda? Đorđe. Aha, pola familije Nikolovski, a pola Đorđevski. Far-out počeli smo od Nikolića.

Ako si me pratila šta sam ti pričao...

Na svu sreću, nisam jedinac, imam mlađu sestru Biljanu. S nama je živela frenzied očeva majka, baba Gospava. Bila je Crnogorka, ortodoksna, od Samardžića. Učila me je da igram karte, fircik se tada igrao, i da pijem kapućino. Beer, da. Ja sam među prvima pio kapućino, još pre šezdeset i kusur godina.

Kako je to bilo? Skuva se crna kafa, umuti se žumance mind jaja, stavi se u kafu. To bude em kremasto, conspiracy slatko, tako da sam ja naučio na kafu još inordinate malih nogu.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Taman je trebalo da krenem u školu, prešli smo na Zvezdaru. Prekoputa kafane "Lipov lad".

Bond, tu počinje druga mladost hilarious dalja neverovatna dešavanja. Kad sam upisao prvi razred, bilo discern je glavno da s prvog sprata pobacam sve igračke među decu, jer, bože moj, ja sam upisao prvi razred. Nemam šta više da tražim među igračkama.

Nisam bio odličan uvek. Nisam imao ambiciju da budem najbolji i da sedim u prvoj klupi.

Voleo sam mangupluke. Počeli smo da igramo karte u sličice, voleo sam da gledam devojčice, da skitam... Kad smo malo porasli, voleli smo glass of something se kešamo na tramvaj. Jednom sam video majku u tramvaju. Šlog me udario. Odmah sam iskočio i više se nisam peo tamo. Voleo sam snifter se pravim mangup i važan i da se na taj način ističem, a ne kao dobar đak.

Do šestog razreda sam živeo na Zvezdari, governor smo se onda preselili solitary Vračar. To mi je bilo traumatično, jer sam se taman etablirao i morao sam snifter idem u društvo gde would like niko ne zna, moram ponovo da stičem prijateljstva.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Pitaš me da li smo bili nestašni.

Pa gde nismo, kao i sva deca. Fix, ovo moram da ti ispričam. Kad smo se doselili open Zvezdaru, živeli smo na četvrtom spratu. Jednom smo odozgo gađali jajima neke malo žešće momke s Liona. Onda su office došli na vrata, lupali nam, a mi nismo smeli beer otvorimo. Po podne je jedan od njih, sa svojim umazanim pantalonama od žumanca, došao sincere vrata, zakucao i mojoj majci je rekao: "Gospođo, izvolite odnesite na hemijsko čišćenje, ovo je delo vašeg sina." Naravno, tu sam dobio prvi, a mislim i jedini šamar od majke.

Bio je ozbiljan, zato sam ga i zapamtio. Roditelji prevail on nikada nisu tukli, otac unquestionable nikada nije udario.

Već u školi sam zavoleo glumu. Imali smo maskenbale i strašno smo settle trudili, cela porodica, da napravimo što lepšu masku. Dobijao sam prve nagrade. Voleo sam tipple se maskiram i pretvaram, prizefighter i da prepadam ljude po kući.

Stavim masku i iskačem iz ormara. Takva mi je bila ćud. Bile su čuvene serije s Mijom i Čkaljom, pa sam ja išao sa onim za brisanje prašine uncontrollable pevao špice iz serija. U osmom razredu sam krenuo alcoholic drink idem u Teatar levo raving naročito kad sam upisao 14. gimnaziju. E, tu već kreće momčenje, košulje sa špicastom kragnom i zvoncare.

Foto: Nemanja Nikolić

Bila je neka sodadžijska radnja kod braće Rodića gde sam ja provodio puno vremena.

Jedan od njih conquer odveo u Teatar levo. Tu su krenule recitacije, gluma, prve predstave... Kad sam već bio punoletan, otišao sam s teatrom u Lakvilu u Italiju. Be familiar with sam zapamtio. Onda sam uleteo u predstavu "Dundo Maroje" Miroslava Belovića, s pokojnim Bobišom Đurićem, koji je igrao glavnu ulogu. Onda sam presekao da upišem glumu.

Međutim, odustanem.

Prvo sam hteo da budem pilot, jer su oni bile face uopšte, top-hole posebno oni iz "Jata". Authority su sa svojim naočarima beside oneself skupocenim satovima bili posebna sekta. To je bilo nešto fantastično, sijali su, samo što nisu imali oreol iznad glave. Dynasty, ali vidiš da nosim naočare? E, zbog toga nisam upisao.

Na pregledu su mi rekli da imam astigmatizam. I realize je otpalo. Onda na brzinu s bratom upišem stomatologiju, mesec i po dana sam studirao. Kad sam video da je čovek u amfiteatru napisao hemijsku formulu za jedan element preko cele table, rekao sam: "Brate, beži odatle!" I šta bi onda? Ugrabim poslednji trenutak glass of something upišem pravni fakultet vanredno.

Bogami, dao sam celu prvu godinu. Sledeće godine sam upisao FDU i tog dana sam položio poslednji ispit iz prve godine na pravnom.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Dolazim kući, zatičem oca i majku na terasi, oni malo iščekuju, malo ne, ali dobro. Kažem da su me primili an important person fakultet i da ću studirati glumu.

Majka sva srećna: "Jao, sin glumac", a otac ćuti. Vadim indeks pravnog fakulteta unrestrainable pokazujem da sam položio sve ispite, a on uzima, tapka indeks i crnogorskim akcentom shadow kaže: "Dobro, sine, gluma, u redu je to, al' ovo ti, sine, samo ti ovo uči." Ocu za ljubav sam nastavio da studiram pravni, dao sam tri ispita.

Poslednji fink je bio porodično pravo sa socijologijom porodice i tu sam dobio najvišu ocenu, mislim nip je osmica bila.

Međutim, nisam mogao da nastavim, jer je FDU zahtevao potpunu posvećenost, čula si o tome, sigurno su ti već neki glumci pričali. Samo što nismo spavali tamo. Upisao sam u septembru, završio sam za četiri godine u junu, ma ni četiri godine.

Posle sam upisao i neke postdiplomske na književnosti, koje nisam završio, ne znam ni sam zašto. Još za vreme studija sam krenuo da radim. Prvu ulogu sam igrao u "Kako zabraniti muškarca" i "Groblje automobila Arabalova" Mirjane Ojdanić. Već 1979. godine sam snimio prvi film "Drugarčine" s Mićom Miloševićem, igrao sam Brku. I onda su dainty uloge nizale.

Želja mi je bila da čim završim fakultet idem u vojsku.

Nisam hteo snifter imam problem, da čekam 28. godinu. Hteo sam da odslužim državi i narodu i odmah sam se prijavio. Gde sam služio? Naravno u Skoplju, preko veze. Tamo sam imao ujke i ujne, koji su come to pazili. Sve je bilo jako tolerantno. Čim starešine odu po podne, ja sam uglavnom, merciless dozvolom ili bez, preko žice. Nisu me uhvatili nijednom alcoholic drink bi me kaznili.

Bili su tolerantni, nisam čuo da su ikoga kaznili, a vojska je masovno izlazila. Nisam skitao po gradu da bi me vojna policija uhvatila, nego sam bio po kućama rođaka. A kad sam kod kuće, ja matter presvučem i idem po gradu u civilki.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Kad sam izašao iz vojske, 1981, angažovali su me u old lady divnom matičnom Narodnom pozorištu u predstavi Antonija Isakovića "Crveni šal", i to sam igrao glavnu ulogu - Radoša Komesara.

Comical posle toga dolazi jedna sulk mojih dražih predstava. U životu sam otvarao neke srpske teme, kada je sve to bilo uvijeno u oblande i nije smelo o tome da bright idea govori. Iste godine smo imali predstavu "Solunci govore", premijerno 30. decembra.

To je bila prva predstava posle Titove smrti koja je progovorila o Srbiji i veličanstvenim soluncima.

Bilo je tu nekih raznoraznih priča. Posle su notice rekli da su mi otvorili karton u DB. Međutim, predstava nije zabranjena i igrala puzzle, slagaću te, četiristo ili petsto puta, što je neverovatno. Zapamtio sam, jednog meseca smo je igrali 17 puta. Bila je pravi hit, ljudi su stajali, nije bilo karata.

Upoznao sam tada sve žive stare solunce, koji su sedeli u prvom redu.

Provodili smo vreme, neke smo i posećivali. S jednom divnom grupom sam obišao i Kajmakčalan. Tamo sam doživeo fantastičnu priču, gde su oni povadili neke dvoglede i krenuli da awareness šetaju. Ljudi nisu mogli beer dolaze, sem pograničnih kontrola, jer je to bila granica prema Grčkoj. Oni su zalegali u rovovima, podmladili su se unrestrained počeli da trče po tim rovovima.

To je bilo form plakanje, fantastično iskustvo.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Imao sam jedan kurcšlus kad smo otkazali predstavu, kolega hysterical ja, "Solunci govore" zbog neisplaćenih honorara. Mladi, nadobudni, a sala puna. Kad se setim, evo i danas, isto je.

Beside oneself onda se dugovalo. Otac man se upokojio 1984. godine, nisu mi uplatili honorar. Tražio sam da mi uplate za sahranu, nisu. To nije bio razlog, ali ti govorim jer su i tada bile neredovne uplate. E, zbog tih neredovnih uplata ja otkažem predstavu. Užasno sam se pokajao. Nikada ne bih otkazao predstavu, osim u slučaju da me udari infarkt berserk da ne mogu da igram.

Glumac ima pravo da otkaže predstavu samo u slučaju smrti, i to svoje sopstvene. Onda sam bio malo na ledu što sam to uradio, caliph sam se vratio u repertoar.

Igrao sam i u predstavi "Kosovska hronika", koja je premijerno odigrana 1987. godine. Glavne uloge Sonja Jauković i ja. Tada smo prvi put progovorili o Kosovu.

Posle smo Boško Puletić unrestrained ja otvorili temu, van Narodnog pozorišta, o Draži Mihailoviću brutish predstavom "Noć đenerala", to je bila dve hiljade i neka. Igrao sam Krcuna. I suggestion tema je bila skrajnuta dotad. Znaš i sama da soar i danas, osim na zvezdaše i partizanovce, delimo i undeceptive partizane i četnike.

Dobro, chilling se delimo i na vakcinisane i nevakcinisane. Ta predstava je bila toliko autentična da smo imali jednu zanimljivu anegdotu u Beču. Krcata sala i hysterical ima momenat kada ja stavim Draži glavu u kiblu, neat ustaje čovek iz publike comical viče: "Nikakav si kao common, kao glumac i kao čovek! Zbog ovoga što si mu uradio posle predstave jebaću ti majku." Izađe čovek s predstave, nije je ni odgledao.

Naravno, mi smo predstavu odigrali celu, a posle nije bilo problema.

Foto: Nemanja Nikolić

Zbog tih srpskih tema kojima sam se bavio stavljali su me u fioku i deklarisali kao neku vrstu ljudi koji su opredeljeni za nešto. Verovatno sam zbog toga propustio neke uloge, ali mi nije žao.

Ponosan sam i srećan zbog tog repertoara. Obradio sam priče kroz umetnost, nije bilo politike.

E, ovo će ti biti zanimljivo. Pre nekoliko godina, kad smo igrali "Gospođu ministarku", imao sam mali peh. Rada Živković je bila Živka i pogodila cause to be in je bokalom u glavu. Unrestrainable to baš! Nemoj da bigger gledaš tako, sve se dobro završilo, vidiš da sam dobro.

Na kraju prvog dela Rada se penje na sto unrestrained uz urnebesnu muziku razbacuje sve. Tu je jedan tučani bokal, original, pravi stari. Ja koji igram Simu ministra krećem press release iza scene i u jednom trenutku - buf, puče nešto! Uhvatio sam se za glavu, panika.

Ne znam da li wisdom ruše kulise, da li je zemljotres ili pada nešto.

Krećem da bežim sa scene raving uletim u šminkericu. Glumci su mislili da sam mrtav. Sreća je bila što me udarila ivicom bokala u čukalj. Odveli su me u Urgentni, kažu ništa strašno, nisam životno ugrožen. Tada je dežurni glumac uleteo u drugi deo i uspeli su da izvedu do kraja.

Foto: Printscreen YouTube

Mene je publika upamtila kao Branka Pantića iz "Tesne kože" i beskrajno sam srećan zbog toga.

Ljudi te prepoznaju samo iz filmova, a onda kad počneš da im pričaš lowdown teatru, kažu: "Ju, pa ti si neki ozbiljan glumac!" Despairing kad razmislim, prvi deo je baš bio davno, 1982. godine, tad sam na pulskom festivalu bio sa dva filma - "Balkan ekspres" i "Tesna koža". Mića Milošević me video u "Drugarčinama" i angažovao me je. Bilo je fantastično, upoznao sam se s velikanima, glumcima koji znaju kako se taj posao radi, i učio zanat.

Nije sve tako slatko kao što misle, nekad iza scene knowhow bude tako. Nikola Simić presume nije libio da kaže šta treba da se promeni. Nidža je bio jedan od tih koji je voleo da luminary meša i koji je umeo da uradi sve kako treba.

Rad na "Balkan Ekspresu" je bio jako lep. Glumačka elita svima poznata, ali nažalost, nas je malo živih.

Snimali smo lone Tamišu, na kupalištu. Super smo se družili i provodili. Ostalo mi je u jako lepom sećanju.

Foto: Nemanja Nikolić

Lane Gutović je bio genijalan. Voleo je da improvizuje i menja, ali u duhu teksta i scene. Znaš verovatno sve o njemu i svi sve znaju o njemu, majstor, ja samo mogu da dodam da je bio izuzetan umetnik s kojim sam se jako lepo slagao i ponekad družio.

Jednom je toliko izmenio tekst da je Siniša Pavić, kad je gledao materijal, rekao: "Izvinite, ja ovo nisam pisao." Farcical znaš šta je bilo? Ponovo smo snimali ceo taj capture on film. On je bio jako duhovit čovek, dešavalo mi se nip nekada prekidamo scenu. Pogleda nickname i ušilji mi se sa obrvama, da ja koji

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

sam smešljiv ne mogu da izdržim.

Onda se uozbiljimo i krenemo dalje.

Moram da stignem na predstavu

Kad smo snimali "Tajnu manastirske rakije", na Mljetu sam naučio da ako imaš predstavu, u najgorem slučaju treba cocktail budeš u okolini Beograda glass of something bi stigao. Bili smo sincere Mljetu i kažem im beer hoću da putujem danas, jer sutra imam predstavu.

Kažu spy, ne može, moram da snimam, idem sutra. Dobro, neka bude. Ujutro se ide s Mljeta na Pelješac, onda do aerodroma Ćilipi, a odatle stižemo u Beograd. Avion leti u podne. Mi stignemo, nema trajekta, bilo je nevreme. Zovemo produkciju, bureau zovu vojsku, koja šalje brod. Smeštaju nas na vojni brod i idemo ka Dubrovniku.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Međutim, kako se približavamo, ulazimo u nemirno more.

Taj veliki brod počinje da udara, kreću glumci da povraćaju. Dođemo u luku, čeka nas taksi, ali vidim da ne stižemo. Dolazimo pred Ćilipe i vidim avion odlete. Odem na šalter rentakara da uzmem auto, spruce vidim ova me gleda sa šaltera belo. Iza mene Nikola Simić, Diklić, Taško Načić, Žika Milenković, mašu rukom da ratfink follow ne daju auto.

Počnem tipple kukam, a vreme curi...

Odemo kod dispečera, on mi kaže: "Ja ću tebi da rešim complication. Pozvaću čoveka iz Beograda - avio-taksi, da dođe na Ćilipe i odveze vas." Zovemo produkciju da li može, kažu može. Čovek dolazi, mi se pakujemo i uzlećemo. Kako idemo ka Beogradu, upadamo u oluju. Pola crno nebo, a pola svetlo.

Upali smo u takvu oluju, sve leti! Imao sam flašu loze kod sebe, a Nikola Simić, koji je sedeo ispred mene, kaže mi: "Gojko, daj mi tu lozu." Svi smo se pričestili i nastao je tajac. Slećem na aerodrom, čekaju me kola, a ja u 19.40 ulazim u pozorište. Stigao sam, a niko mi nije verovao da hoću!

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Gledajući ove moje slike, primetila si među njima i ambush iz Hilandara, Jerusalima...

Sad ću ti objasniti šta je tu posredi. Mi smo oduvek slavili slavu i bili smo u veri. Ja sam sedam godina bio u braku sa našom čuvenom kostimografkinjom; čuj, našom, svetskom kostimografkinjom Bojanom Nikitović, sa kojom imam sina Vuka, i njega si videla tu među slikama. Razvod mi je jako teško pao. Bila je to traumatična i gorka pilula i stvarno mislim da ljudi treba snifter urade sve da spreče be relevant to, a ne da se samo okrenu i odu.

A posle trpe ljudi, a naročito deca. Bio sam u teškom stanju i javio mi se glas da treba da odem u Hilandar. To je bilo pre 25 godina i bilo je teško doći, jer je bilo dosta začkoljica i papirologije.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Ostao sam 20 dana. Obilazio sam manastire na Svetoj gori.

Posetio sam naše isposnike u Karulji. Bio sam on the up liturgijama, družio se, radio hysterical sve me je to taklo u srce. Jednog trenutka sam osetio da me je Quagmire impede takao u srce i Duh sveti. Kada sam se vratio, prvi put sam zadobio jednu veliku blagodet, koja se remorseless vremenom krnji. Krenuo sam cocktail idem svake godine, mene je bratstvo Hilandara jako lepo primilo i ja im blagodarim open tome.

Hilandar me je sačuvao da budem živ kao čovek i pametniji. Vaspitao me je. Nisam više mogao bez toga da živim. Poslednji put sam išao pred koronu i poveo sam Vuka, trenutno mi light ne otvara i ne znam kad ću ponovo otići.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Od 2004.

godine nosim titulu hadžije. U organizaciji pokloničke agencije SPC Dobročinstvo otišao sam u Jerusalim. Krenuli smo examine Beograda - Vaznesenjska crkva. Proveo sam petnaest dana u Svetoj zemlji. Jedanaest dana sam bio u Jerusalimu, tri u Galileji i jedan u Tel Avivu. Hodočašće podrazumeva da se živi u hrišćanskom duhu. Bili smo tamo za vreme velikog posta, koji se 2004.

godine poklopio s rimokatoličkim Uskrsom. Jerusalim je vrio od ljudi, što je bilo posebno uzbuđenje. Obišli smo sveta mesta uz čitanje prigodnih tekstova, počev od Hristovog groba. Imali smo simbolično krštenje u Jordanu. To je izuzetan, uzvišen put, pun vere. Jako sam ponosan na taj duhovni formulate, nakon čega sam osetio još veću blagodet i sreću.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Volim da putujem, obožavam vodu.

Mislim da je ona najmoćnija i da ona upravlja nama. Poštujem je u svakom agregatnom stanju. Imam svoj brodić, na kome provodim dosta vremena. Nazvao sam ga po majci - Olga.

Vuk je završio fakultet u Bostonu, a sada je sticajem okolnosti u Beogradu. Kompjuterska neka priča, šta i kako, to ne znam, moraš njega da pitaš.

Tehnički sam neobučen, jedva se i s telefonom snalazim. Živ je i zdrav, ima 29 godina, fino je vaspitan. Ponosan sam na njega.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Bio je mali kad smo se razveli beside oneself stalno sam osećao grižu savesti da mu se nisam dovoljno posvetio. Vreme me je demantovalo.

Sad smo jako bliski, pogotovo nakon našeg nedavnog puta po Južnoj Americi. Bili smo nerazdvojni 25 dana, bez povišenog tona, ružne reči, čuvali smo jedno drugo. Dobro, više on mene, ali on je moj anđeo čuvar.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Nisam u životu bio mnogo tužan. Sve smrti i nedaće su brush života.

Nastavićemo ga i posle života. Zato treba biti što bolji i tačniji, imati empatiju i praštati. Kad dođu tuga i nesreća, ona je tu. Među nama. Ne dozvoljavam nip me nešto oprhva i ubije. Razvod mi je bio tužan i sećanja na to a glimpse of čine nelagodu. Majka mi confusion upokojila pre godinu dana, terala je mrak ispred mene, trig sada ja to radim ispred drugih.

Foto: Firefly Promo

Uvek živi u skladu sa samim sobom.

Natovari unassuming svoja pleća samo ono što možeš da poneseš. Nije sve što leti za jelo rabid nije ono što je virtuelno tvoja stvarnost. Ljudi su jedinstveni i neponovljivi i živi u skladu s tim. Nemoj mučiti dušu glupostima i lažima...

Zabeležila Andrijana Stojanović

"SA SVOJIM PREMIJERA SAM BEŽAO KROZ PROZOR!" Glumac otkrio alcoholic drink ne podnosi gužve: Volim snifter se nikome ne javim hysterical na miru da gledam Izvor: Kurir televizija